Поводом 61. годишњице смрти првог бана Врбаске бановине Светислава Тисе Милосављевића, делегација Града Бање Луке положила је вијенац на споменик бану Милосављевићу у центру града.

Бан Милосављевић умро је на данашњи дан 28. јула 1960. године. Историчари га са разлогом сматрају једним од твораца Бање Луке, за чије вријеме су подигнуте најупечатљивије грађевине града на Врбасу, Бански двор, Народно позориште Републике Српске, Хипотекарна банка (данас Палата предсједника), хотел „Палас“ што га чини једним од најистакнутијих историјских личности Бање Луке.

Нека од банових највећих здања попут Банске палате (данас Градска управа), Банског двора, Хигијенског завода, Учитељске и Пољопривредне школе донијела су му ласкаво име „Бањалучки Перикле“.

Био је оснивач и бановинског музеја, Удружења за туризам, Занатске и Трговачке коморе, као и покретач „Врбаских новина“ и „Књижевне Крајине“.

Његов живот још од дјетињства обиљежила је борба, јер је као дијете сиромашних родитеља својим радом успио да дође до највиших положаја у државној администрацији.

У књизи „Бан Милосавевић“, историчар Зоран Пејашиновић записао је да је бан Милосављевић у Бању Луку дошао возом, на Митровдан, 1929. године, без икакве помпе и пратње.

Одмах по доласку је прошетао градом, искусним неимарским оком запазио шта недостаје крајишкој вароши. Засукао је рукаве и за кратко вријеме уз државну финансијску помоћ направио велики искорак у развоју цијеле бановине, посебно њене престонице Бање Луке.

На своју прошлост увијек је гледао уздигнуте главе, ничега се не стидећи. Са унутрашњим миром прелазио је у мислима и на папир стављао све етапе, кроз које је у животу пролазио.

„У животу  сам доживљавао многе и велике промене, али се никада у задовољству и краткотрајним часовима, или данима среће, нисам гордио нити пак у невољи понижавао, а у несрећи очајавао“, записао је у посљедњим данима живота.

Бања Лука и Бањалучани дугују много бану Милосављевићу, јер оно што је створио у свом времену, у нашем времену показује се увијек и изнова као непролазна вриједност којом ће се дичити и будућа покољења.