Историја града

Home / Посјетиоци / Историја града

Бања Лука кроз вијекове

Под називом Бања Лука, град се први пут спомиње 6. фебруара 1494. године у Повељи угарског краља Владислава II Јагеловића. Послије расправа које су водили филолози и историчари, утврђено је да име града потиче од старог придјева „бањ“ – банов, који је давно ишчезао из нашег језика, а задржао се само у називу града, па је том придјеву додата именица „лука“, што значи равница, односно цијели назив града потиче од сложенице „Банова равница“. Одувијек уз Врбас, на обје његове стране развијале су се још од палеолитског периода насеља различитих племена, која су се у овој благонаклоној долини задржавала, живјела и развијала. Поуздано се зна да је у предримском и римском периоду ово подручје насељавало илирско племе Мезеја, који су заједно са овим просторима укључени у римску покрајину Илирик.

О боравку Римљана на овом простору свједоче бројни артeфакти, пронађени на разним локалитетима у близини данашњег града Бање Луке. Римљани су први открили љековито дејство минералних вода на извориштима у околини града: Горњем Шехеру (данашњим Српским топлицама), Слатини и Лакташима. Бања Лука се у то вријеме налазила на значајном путу, који су изградили Римљани, и који је водио од Сплита (Salone) до Градишке (Servitium). У данашњем срцу града, којег краси културно–историјски споменик – тврђава Кастел – подигнуто је римско војно утврђење Кастра, унутар којег се одвијао живот римског војног насеља.

Послије пропасти Римског царства, словенска племена насељавају ово подручје током VI и VII вијека нове ере. У средњевјековном периоду, дуж обале Врбаса ниче већи број утврђења. Поуздани подаци о тадашњој насеобини и животу становника унутар и изван зидина су, нажалост, још увијек сакривени по ходницима историје. Прво насеље оријенталног типа, послије доласка Османлија 1582. године, развија се око Цареве махале у Горњем Шехеру. Бања Лука постаје сједиште пространог Босанског пашалука, што доводи до убрзаног развоја града. Ферхад-паша Соколовић гради млинове и мостове преко Врбаса.

У том периоду изграђени су и сакрални исламски објекти, од културног и историјског значаја: џамије Ферхадија (као задужбина Ферхад-паше Соколовића) и Арнаудија (чији је ктитор био босански дефтердар – благајник Хусан-ефендија), те значајан елемент урбане османлијске архитектуре – Сахат кула, која је била смјештена у близини Ферхадије. Период од 350 година османске владавине, у којем је Бања Лука била административна јединица различите важности, није много допринио урбанизацији и модернизацији самог насеља.

У широј бањалучкој регији током XVI и XVII вијека подижу се православни манастири, као свједоци српског средњовјековног неимарства. Ове грађевине су изузетне љепоте и вриједности. Манастир Гомионица, изграђен у стилу Рашке школе, налази се на Змијању. Предање каже да му је ктитор био Змијањски кнез Обрад. Моштаница, основана 1562. године, смјештена је на тромеђи Бање Луке, Приједора и Козаре, а изграђена је у стилу Моравске школе. Манастир Липље налази се на обронцима Борја планине, у близини Масловара. Изграђен је крајем XV и почетком XVI вијека, са израженим елементима Рашке школе.

У Бањој Луци су крајем XIX вијека основане прве српске школе, први телеграф је добила 1866. године, а пруга Бања Лука–Добрљин је свечано пуштена у саобраћај 1873. Одлуком Берлинског конгреса, у Бању Луку 1878. године улазе аустроугарске трупе, које је локално становништво дочекало мирно и без отпора.

Под протекторатом Аустроугарске, Бања Лука постаје занатски и индустријски центар. Темеље за такав прогрес ударили су калуђери фрањевачког самостана Траписти, који је изграђен седамдестих година XIX вијека. Они су, у оквиру свог самостана, изградили млин, пивару, циглану, фабрику текстила и хидроцентралу у Делибашином селу, а били су неимари индустријских погона за израду тјестенине и чувеног сира „Траписта“.

Аустријанци убрзано раде на изградњи путева и мостова, тако да 1891. године жељезницом спајају Бању Луку са Бечом и Будимпештом. Почиње експлоатација руда из налазишта на Лаушу и у близини Котор Вароша, отварају се индустријски погони, образовне и здравствене установе. Прва болница изграђена је 1879. године, Фабрика дувана почела је са радом 1888, а седам година касније први ученици су сјели у клупе Реалне гимназије. У Бању Луку се досељава све већи број странаца. Аустроугарска власт прави и први званични попис становништва 22. априла 1895. године, према којем је у Бањој Луци живјело 13.566 становника.

Иако је аустроугарска власт била мање деспотска од османлијске и „прокламовала“ начела слободе и једнакости, у народу су се током година развијали отпор према туђину и радничка свијест. Почели су штрајкови, све гласније побуне и позиви на ослобођење од окупатора. Први свјетски рат доноси овим крајевима дах слободе, након неколико вијекова туђинске тираније.

Просвјетитељске идеје, сличног карактера, под османлијском окупацијом шириле су у различитим друштвеним миљеима двије истакнуте личности, сличних судбина – Васо Пелагић и Иван Фрањо Јукић. Обојица су се бавили свештеничким, политичким и културним радом, због којих су били затварани, прогањани и протјеривани. Своје животе су завршили у туђини, не доживјевши ослобођење завичаја, којем су до посљедњег даха били вјерни и одани.

Истакнути борац за слободу и глас истине против аустроугарске власти био је књижевник Петар Кочић. Свој отпор према тиранској власти почиње јавно да исказује покретањем часописа „Отаџбина“ 1907. године. Због свог стваралаштва, прожетог патриотским духом, и јавног устајања против режима био прогањан и затваран. Не дочекавши ослобођење завичаја, умро је – духовно и физички потпуно исцрпљен у Србији 1916.године. Након година окупације, Бања Лука је дочекала слободу у Првом свјетском рату 21. новембра 1918. године. Тада је славна Српска војска, два мјесеца по пробоју солунског фронта, ослободила и велики дио Босне и Херцеговине, а њен улазак у Бању Луку народ је дочеако са одушевљењем.

Бања Лука у Краљевини Југославији доживљава свој прави процват. Постаје сједиште Врбаске бановине, а у новоформираној држави припада јој значајан геостратешки положај. Нагли напредак дугује свом првом бану, енергичном визионару Светиславу Тиси Милосављевићу. Иако се у Бањој Луци није задржао дуго, његов допринос у развоју нашег града је немјерљив. У његово вријеме изграђени су данашња зграде Градске управе, Банског двора и Народног позоришта РС. Недуго затим услиједио је Други свјетски рат који је нашем граду донио нова страдања и нове жртве. И овај пут, народ Бање Луке и Крајине се супротставио страним окупаторима, фашистичкој Њемачкој и њеним савезницима. 22. априла 1945. године Народно-ослободилачка војска Југославије је ослободила Бању Луку од фашиста. Бања Лука и данас обиљежава 22. април као Дан града. Након тога, Бања Лука је израсла у значајан индустријски центар.

Најтежи ударац у послијератном периоду Бањој Луци задаје катастрофалан земљoтрес у октобру 1969. године, након којег град добија данашњи изглед. Пред распад бивше Југославије, Бања Лука је била други по величини град у СР Босни и Херцеговини, а десети у Југославији. Према попису из 1991. године, имала је 150.000 становника. Након потпсивања Дејтонског споразума, Бања Лука постаје административни центар Републике Српске, једног од два ентитета у Босни и Херцеговини.

Бањолучки земљотрес

27. октобар 1969. године, 9.11 часова, 8,5 степени по Меркалијевој скали, 6,6 степени по Рихтеру

О јакој сеизмичности подручја Бање Луке свједоче морфологија рељефа, писани подаци у посљедњих 100 година и најновија инструментална мјерења. Земљотреси на овом тлу до сада су се јављали у серијама, на различитим жариштима. У првој серији, према постојећим подацима, најјачи земљотрес на подручју Бање Луке забиљежен је 20. маја 1888. године у 10.30 часова. Био је јачине 7 степени Меркалијеве скале, са магнитудом од 5,2 степена Рихтера у епицентру. У другој серији, током 1935. године, забиљежено је 7 потреса, просјечног интензитета од 6 степени Меркалијеве скале. Најснажнији из ове серије десио се 11. октобра 1935, снаге 7 степени по Меркалију и магнитуде 5 степени по Рихтеру у епицентру.

Година 1969. дубоко је урезана у историју града Бање Луке и колективно памћење њеног становништва. Двадесет седмог октобра те године Бању Луку је погодио најразорнији од свих земљотреса. Почео је неуобичајено јаким „претходним ударом“, 26. октобра у 16.36 часова; подртавање се наставило и у ноћи између 26. и 27. октобра, све до 9.11 часова наредног јутра, када је за Бању Луку вријеме стало.

Бањолучани никада неће заборавити разорни удар снаге 8,5 степени по Меркалијевој скали, док је у епицентру било 6,6 степени по Рихтеру. Земљотрес из октобра 1969. девастирао је комплетан град. Погинуло је 15 његових становника, 1.117 људи је теже или лакше повријеђено. Материјална штета је била огромна. Потпуно је уништено 86.000 станова, а велика оштећења претрпили су школски (266), културни (146), здравствени (133), друштвени и објекти јавне управе администрације (152).

Привреда је претрпила значајне губитке, јер је у земљотресу оштећено чак 112 привредних објеката. Сва предузећа су у наредном периоду радила са значајно смањеним капацитетима, а нека су потпуно престала са производњом. „Град младости“ је први пут остао без ње. Аутобуси су из Бање Луке данима одвозили основце и средњошколце, који су тек започету школску 1969/1970. годину завршили у разним дијеловима бивше СФР Југославије. На данашњем Тргу Крајине и данас се налази сат, који је престао да ради 27. октобра 1969. године у 9.11 часова, као подсјетник на катаклизму, која је прије више од четири деценије задесила „љепотицу на Врбасу“.